)
Позориште Атеље 212 гостује вечерас на Фестивалу дуодраме у Тополи са представом ЈЕДАН ПИКАСО, Џефрија Хачера у режији Ерола Кадића.
Играју :
ПИKАСО………………………………………………..ТИХОМИР СТАНИЋ
ГОСПОЂИЦА ФИШЕР…………………………………СОФИЈА ЈУРИЧАН
ЈЕДАН ПИКАСО , драма савременог америчког драмског писца Џефрија Хачера, смештена је у окупирани Париз 1941. године.
Баратајући познатим биографским подацима из Пикасовог живота као и стварним догађајима из периода II светског рата, Хачер отвара простор за узбудљиву спекулацију: Kако би изгледао могући сусрет познатог уметника, за кога знамо да је период окупације провео у Паризу, и представника нацистичког режима, у овој драми врло привлачне и образоване Госпођице Фишер.
Kомад се, истражујући Пикасов живот и уметност, бави положајем уметника у тешким временима, односом уметности и рата, стварањем и цензуром.
За време немачке окупације Париза током Другог светског рата, наводно је једном приликом неки немачки официр, видевши фотографију слике „Герника“ у стану Пабла Пикаса, упитао: „Да ли сте ви ово урадили?“ Сликар је одговорио: „Не, ви сте.“ Kада су од славног шпанског уметника наручили рад за Светску изложбу у Паризу 1937. године, он се дуго премишљао око теме. А онда се одиграо стравичан догађај о коме се није смело ћутати. На Светској изложби се појавило монументално, потресно платно које је обележило историју уметности и постало симбол људског вапаја против ужаса и бесмисла рата. У крвавој борби за власт током Шпанског грађанског рата, националисти које је предводио генерал Франсиско Франко обратили су се за помоћ нацистичким савезницима. Из Немачке и Италије стигли су нови борбени авиони и засули бомбама мали баскијски град на северу Шпаније. У том нападу, чији је циљ био пре свега застрашивање и сламање морала републиканске опозиције, страдале су стотине цивила, највише жена и деце. Миран градић Герника постао је поприште масакра који је потресао светску јавност. Али, био је то тек наставак крвопролића која су обележила прошли век. У револту против застрашујуће нехуманости рата, настало је дело које су до данас видели милиони људи широм света.
„Ако не могу да приуштим уљане
боје, купићу водене. Ако немам пара
за водене, купићу дрвене бојице. Ако
за њих не будем имао пара или ме
баце у затвор, пљунућу на прст и
цртати по зидовима.”
Пабло Пикасо
Позориште Атеље 212 гостује вечерас на Фестивалу дуодраме у Тополи са представом ЈЕДАН ПИКАСО, Џефрија Хачера у режији Ерола Кадића.
Играју :
ПИKАСО………………………………………………..ТИХОМИР СТАНИЋ
ГОСПОЂИЦА ФИШЕР…………………………………СОФИЈА ЈУРИЧАН
ЈЕДАН ПИКАСО , драма савременог америчког драмског писца Џефрија Хачера, смештена је у окупирани Париз 1941. године.
Баратајући познатим биографским подацима из Пикасовог живота као и стварним догађајима из периода II светског рата, Хачер отвара простор за узбудљиву спекулацију: Kако би изгледао могући сусрет познатог уметника, за кога знамо да је период окупације провео у Паризу, и представника нацистичког режима, у овој драми врло привлачне и образоване Госпођице Фишер.
Kомад се, истражујући Пикасов живот и уметност, бави положајем уметника у тешким временима, односом уметности и рата, стварањем и цензуром.
За време немачке окупације Париза током Другог светског рата, наводно је једном приликом неки немачки официр, видевши фотографију слике „Герника“ у стану Пабла Пикаса, упитао: „Да ли сте ви ово урадили?“ Сликар је одговорио: „Не, ви сте.“ Kада су од славног шпанског уметника наручили рад за Светску изложбу у Паризу 1937. године, он се дуго премишљао око теме. А онда се одиграо стравичан догађај о коме се није смело ћутати. На Светској изложби се појавило монументално, потресно платно које је обележило историју уметности и постало симбол људског вапаја против ужаса и бесмисла рата. У крвавој борби за власт током Шпанског грађанског рата, националисти које је предводио генерал Франсиско Франко обратили су се за помоћ нацистичким савезницима. Из Немачке и Италије стигли су нови борбени авиони и засули бомбама мали баскијски град на северу Шпаније. У том нападу, чији је циљ био пре свега застрашивање и сламање морала републиканске опозиције, страдале су стотине цивила, највише жена и деце. Миран градић Герника постао је поприште масакра који је потресао светску јавност. Али, био је то тек наставак крвопролића која су обележила прошли век. У револту против застрашујуће нехуманости рата, настало је дело које су до данас видели милиони људи широм света.
„Ако не могу да приуштим уљане
боје, купићу водене. Ако немам пара
за водене, купићу дрвене бојице. Ако
за њих не будем имао пара или ме
баце у затвор, пљунућу на прст и
цртати по зидовима.”
Пабло Пикасо